Iz prikrajka prošlih vremena osmejah dobrog, starog sveta, bezimenog i bez-lika, ipak čudno poznatog. Ne-iznenađujuće dragog.
Pitanje moli odgovor…ceo svet je … zelen?
Kolaž sećanja.
Memljiv, topao, nedeljni dan.Vašar gostuje tamo u ravnici zabačenom selu. Harmonika utonirano škripi s ringišpilom, u vazduhu miris šećerne vune i graja. Blatnjave noge jurcaju upeklim,ispucalim asfaltom.
Sredovečne dame u sivim i braon kaputima na proslavi neke od godišnjica mature. Gar se crni svuda po snegu. Radnička kantina. Plava bluza i kifla pred čas. Eskurzija. Fotografisanje pred polazak. Piknik uz reku. Žetva.
Vreme je samo sećanje pomešano s željom – koji deo odbacujemo? Zaturena pisma starih sanjarenja, osvetljena lica zaboravljenih ljubavnika. Svi smo nekim danima izgubljeni na dnu sveta. Sivog. Mrkog. Zelenog. Kako se zvao onaj mali u drugoj klupi do prozora? Isprane boje prolećnih haljina. Prodoran huk voza koji se gubi u blizini.
Obrisi lica. Koji deo prvi nestaje?
Kaže Ivan - inspiracija za svaki rad je neka stara fotografija. Upravo na toj ivici zaborava i sećanja gradi priču i budi nam nemire. Vodi nas dužim putem kući. Ivanov prethodni opus i dalje mi je svež : crno - beli portreti koji se rastapaju u jakim potezima, nalik strogom odmahivanju glave. I u ovom opusu “Good old world” i na ovim portretima - osetna je ta ista nepomirljivost. Ovaj put je s individualnog prešao na recimo - grupni plan, koji je opet tako bolno ličan.
Tragom koji nestaje. Iz- a okvira, rama koji se ne vidi…al je tu. Poput odraza u ogledalu.
Marija Stanojčić
Нема коментара:
Постави коментар